Roditeljstvo uz mnogo informacija i aktivnosti

Često možemo čuti srećni roditelji i srećna deca, a u praksi sve više deluje umorni roditelji i sve nesrećnija deca. Pritisak ispoljavanja emocije sreća i zadovoljstva je prisutan u različitim oblicima i mestima (poslu, društvenim mrežama, odnosima i sl.), kao da je vrednije biti zadovoljan nego tužan, ljut ili uplašen. Posebno je taj pritisak snažan u oblasti roditeljstva. Kao da roditelji nemaju pravo da se žale i da im bude teško, zato što treba da budu srećni što imaju decu, a kad su deca tužna ili ljuta, naprave neku grešku, odmah su mnogi pogledi okrenuti ka roditeljima. 

Da se vratimo na početak. Postati roditelj danas mnogim parovima nije lako i prirodno. Mnogi parovi se godinama leče od steriliteta, kroz taj period imaju i gubitke i budu bombardovani gomilom informacija šta treba da rade da bi postali roditelji. Do trudnoće prođu kroz gomilu aktivnosti u smislu pregleda, ispitivanja i sl. da bi došli do načina koji će im ispuniti san da postanu roditelji (spontano, VTO, inseminacija, usvojenje, surogat majke…). Kada dođu do trudnoće koja je svakako faza strahova, a uz prethodna loša iskustva ti strahovi se pojačavaju nastavlja se sa gomilom aktivnosti (stalni pregledi, testovi, praćenje…) i u isto vreme nastavlja se preplavljivanje roditelja informacijama šta sve treba da rade kako bi dobili zdravu bebu, sa što većim IQ-om. To preplavljivanje ide od slučajnih prolaznika, poznanika, bliskih ljudi, škola roditeljstva, knjiga za trudnice i buduće tate i još mnogo toga. U svoj toj gomili informacija roditelji treba da donesu veliki broj odluka (da li će puštati bebi klasičnu muziku dok je u stomaku ili ne, da li će se kretati ili mirovati, kako će se hraniti, gde će se porađati, kako će opremiti sobu, da li će imati kontraste na posteljini i sl.) i što veći broj odluka donose sa jedne strane osećaju da mogu da utiču, imaju kontrolu i donosi im sigurnost, a sa druge strane se sve više brinu kao će te njihove odluke uticati na njihovo jedva čekano dete i da li će negde pogrešiti.

Kada se dete rodi informacije i preporuke o tome kako treba sa bebom se gomilaju. Od bliskih ljudi koji svi imaju preporuke iz ličnog iskustva, sve je više i stručnih lica koje se bave temom roditeljstva, pa je poželjno slušati i medicinske stručnjake za sve što se tiče hranjenja bebe i fizičkog razvoja, ali i pedagoge, psihologe i psihoterapeute što se tiče psihološkog razvoja i na kraju od gomile informacija i aktivnosti oko bebe roditelji su zbunjeni i ne znaju više da li primenjuju, šta primenjuju i kako će to uticati na njihovo dete. Ako imaju neku teškoću od gomile kontradiktornih informacija ne uspevaju da se odluče za jednu koju će primenjivati dovoljno dugo, da bi videli efekte već probaju svašta kratko i odustaju i samo po ko zna koji put potvrđuju sebi da oni nisu dovoljno dobri roditelji i da ne znaju šta treba da rade, iako su im sve informacije dostupne.

Pritisak raste dalje pri donošenju odluka da li će dete ići u vrtić (privatni ili državni), da li će ga čuvati neka bliska osoba ili bebisiterka, da li će jedno od roditelja ostati kod kuće da brine o detetu do 2. ili 3. godine ili će oboje biti zaposleni. Nakon toga se nastavlja sa velikim brojem aktivnosti za koje čujemo da su dobre za razvoj dece (plivanje, atletika, balet, džudo, sviranje muzičkih instrumenata, jezici, programiranje…), pa ne znamo šta sve da izaberemo i vodimo decu sa jedne aktivnosti na drugu. Te aktivnosti često decu i ne interesuju i bar ne toliki broj, ali roditelji i dalje trče od vrtića do posla, marketa, odvoženja, dovoženja na različite aktivnosti i često ne znaju gde su, ni gde sledeće idu.

Osnovna škola donosi još više obaveza i odluka (dnevni boravak ili ne), izrada domaćih zadataka, da li da rade sami ili roditelji sa njima, da li plaćati privatno učiteljicu i kasnije u višim razredima da li da idu na privatne časove i na koje sve, pa često deca imaju privatnu školu u smislu količine obaveza uz redovnu školu koju pohađaju. Kada na tu gomilu redovnih aktivnosti dodamo putovanja, dečije rođendane, različite proslave, obroke u restoranima, pa još da svuda stignemo na vreme, pa ako možemo i fotografišemo, to bude previše i za odrasle ljude, a ne za decu. Na ovu količinu svega što dete ne može da obradi i nije u skladu sa njegovim potrebama ono bunt počinje da pokazuje kroz različite vrste ponašanja (ljutito razgovaranje, odlaganje polaska, odbijanje da se obuče, tantrume ili impulsivno ispoljavanje emocije besa). Onda roditelji počinju da se ljute na dete što ne mogu sve da stignu na vreme, a već su umorni i iscrpljeni, a posle budu tužni što su vikali na dete i tako u krug. Ako ovo postane svakodnevica, vreme je za usporavanje. 

Ovakav način života dovodi do toga da iz želje da sve bude savršeno i da kao roditelji obezbedimo sve deci (materijalno i zaštitu od bola, frustracije – nije korisno ni jedno ni drugo…) dolazimo do toga da se i roditelji i deca osećaju jako umorno, nezadovoljno, nevoljeno, neshvaćeno, frustrirano… Brzina dovodi do toga da odrasli mnogo stvari rade umesto dece da bi sve stigli na vreme, pa imamo sve nesamostalniju decu.

Ogroman broj izbora često dovodi roditelje u zabludu da o svemu oni odlučuju i da sve treba da biraju (kao na pr. vakcinacija) ili pak im bude previše odlučivanja, pa neke odluke prepuštaju deci, a na njima nije da o tome odlučuju (vreme spavanja, dužinu gledanja telefona, televizije, igranja igrica, količina slatkiša koje će pojesti, gde će ići na odmor, da li će ići u vrtić i sl.), što nas iz najboljih namera dovodi na mesto koje nije dobro za zdrav razvoj dece. Uložen trud i vreme nam nameće pritisak da budemo savršeni roditelji i da imamo savršeno decu, a to nije moguće pošto smo ljudi i naravno da grešimo i naravno da nećemo moći da dosegnemo idealno stanje kome težimo i kada ne dođu do tog poželjnog mesta većina roditelja oseća krivicu, često i stid zbog toga što ne znaju kako da budu ti idealni roditelji.

Šta da radimo na ovom mestu na koje smo došli? Da iskoristite ono što je dobro, a ono što Vam je višak, opterećujuće i stvari pritisak probate da smanjite. Kako je to moguće? Tako što ćete na dnevnom nivou odvojiti 10 do 15 min samo za sebe, da možete da uspostavite kontakt sa sobom, porazgovarate sa drugim roditeljem bez prekidanja i da vidite šta je zaista vama potrebno. Ne šta kažu drugi i šta mislite da mora, zato što većina radi to isto, nego šta vama treba. Ako imate na pr. sa nekim od dece teškoću da burno reaguje na svako ne, niste se snašli na najranijem uzrastu i sada ste svesni da ste za više stvari trebali da mu/joj govorite NE, ali niste mogli. To je u redu. Šta sad možete? Iskoristite ove informacije koje su nam dostupne samo za tu  temu. Od tih informacija izaberete smo ono što je u skladu sa Vama i što možete da primenite. Počnete to da primenjujete, sprovodite znanje u akciju, stvarajte iskustvo putem pokušaja i pogrešaka, nastavljate dok se ne povežete, dete se umiri i prvi put uspete da izdržite i ostanete pri svom NE koje ste rekli. U tom periodu sve druge informacije stopirate i ništa drugo ne istražujete, jer se već bavite jednom značajnom stvari. Po tom principu i sa svim drugim stvarima, ako vam dete pored vrtića ili škole ide na još 2,3 aktivnosti i vidite da ne napreduje, stagnira, nije zadovoljno, vidite šta ga ispunjava najviše zadovoljstvom i neka mu to bude jedna dodatna aktivnost. Jako je važno da i roditeljima i deci na nedeljnom nivou ostane bar malo slobodnog vremena bez strukture, kada će isključiti sve uređaje, neće morati da žure nigde da stignu na vreme i samo budu zajedno. Previše je onog MORA koje nam je nametnuto spolja i sami smo ga nametnuli sebi, da ako nastavimo tako zaista možemo očekivati da će veliki broj roditelja doći do sagorevanja.

Imajući u vidu sve ovo iz svakodnevnog iskustva u radu sa roditeljima i decom, pa i ličnog iskustva, smo sve u Centru Relacije i same roditelji.

Iz naše želje da podržimo roditelje je i nastao naš E-book ,,Osnažen roditelj, zadovoljno dete“, a kasnije i online program za roditelje sa istim nazivom, koji je prošlo oko 30 porodica tokom 2 ciklusa.

Nije nam namera da na gomilu informacija dodate još i ove iz našeg E-book-a i online programa, već želimo da čitajući E-book i/ili koristeći bilo koji drugi sadržaj to radite koristeći sledeće principe:

1. Od svega što Vam je dostupno, čitajte samo ono što Vam je sada potrebno! (Fokusom nećete ništa propustiti, sve te informacije su Vam dostupne i moći ćete da im se vratite kad bude potrebe.).
2. To što ste naučili počnite da primenjuje. Važnije od onog koliko znamo je koliko možemo iskustveno da doživimo.
3. Prvi korak je da uspete prvi put.
4. Drugi korak je da oprostite sebi kada ne uspete, da očekujete da će takvih dana biti i da je to OK. Važno je samo da se vratite radu na promeni koju želite.
5. Važan je proces i da radite na promeni, a ako ne vidite efekte odmah nemojte da odustajete. Neke stvari su se formirale godinama i potrebno je vreme da se promene.
6. Nestrpljenje je u redu i želje da želite da vidite efekte, uvažite te doživljaje koje imate i vidite na koji način još možete sebe da podržite da biste nastavili. Podrška je najznačajnija u procesu menjanja (podrška koju sami sebi obezbeđujemo i podrška okruženja). Srećno!

Mi smo se radeći ONLINE PROGRAM vodile svim ovim principima, pa tako on sadrži podršku stručnih osoba, teorijski deo, iskustva iz prakse, različite vežbe i testove koje odmah možete da rešite i uvide dobijene iz njih primenjujete, kao i vežbe koje podržavaju potrebu roditelja za relaksacijom i vremenom za sebe.

Prijavite se na naš online program ,,Osnažen roditelj, zadovoljno dete“. Organizuje se dva puta godišnje (u martu i oktobru).

Za sve nedoumice, konsultacije, razmenu i podršku koja Vam bude potrebna, možete nam pisati na centarrelacije@yahoo.com.