Proces promene u psihoterapijskom procesu i van njega

Često u svakodnevnom životu želimo nešto da promenimo (sebe, druge, okolnosti i sl.). Takođe i kada neko donosi odluku da li da krene na psihoterapiju razmišlja o promenama. Neko želi da se promeni, neko očekuje od psihoterapeuta da mu kaže šta i kako da promeni, pa da bude zadovoljniji svojim životom, a neko na svesnom nivou želi promene, a nesvesno u stvari nije spreman da se ,,odrekne“ načina na koji živi, čak i kada nije zadovoljan njime. Ta raznovrsnost je u redu i ništa od toga nije ni ispravno ni pogrešno. Važno je samo da osvestimo te naše procese i onda lakše možemo birati kako ćemo i donositi odluke za koje ćemo preuzeti odgovornost. Robin Skiner i Džon Kliz u knjizi ,,Kako preživeti život“ pišu da su  najzdraviji ljudi otvoreniji za promenu jer su više u stanju da rizikuju, isprobavaju nova iskustva i eksperimentišu s različitim načinima ponašnja i mogu to da iznesu. Za njih je izloženost novim i izazovnim situacijama privlačna, uzbudljiva i prijatna. Ako smo manje fleksibilni, naše psihološko prilagođavanje situaciji u životu izgledaće nam klimavije i zato ćemo oklevati da izložimo sebe mogućnosti promene, iz straha od gubljenja malo sigurnosti koju smo postigli. Ponekad se plašimo istraživanja novih situacija zato što nam naša intuicija govori da će nas one naterati da se borimo sa neubičajenim, neprijatnim i zaista uznemirujućim emocijama. Međutim, češće je to zbog straha od gubitka kontrole. Dopustimo sebi da se osećamo konfuzno, da ne znamo i da pogrešimo. Ponekad je to apsolutno neophodno, da bismo nešto naučili. To je proces odrastanja. Izlazak iz ,,zone komfora“ i stavljanje sebe u ,,zonu narednog razvoja“ za svakog pojedinca je teško, ali i jedino što može da nam donese rast i razvoj.

Kada započnemo proces koji nas vodi do boljeg zdravlja, privremeno možemo da se osećamo gore. Da, kad si osećao sigurnost koju ti je pružala prethodna prilagođenost, a još nisi došao do bolje, prolaziš kroz težak i nesiguran period. Posebno zato što si, u tom nepoznatom periodu tranzicije, više svestan onoga što možeš da izgubiš nego koristi koje ćeš na kraju imati od toga.

Kada neko pokušava da se promeni gotovo uvek to pokušava na način koji je u skladu sa sopstvenim idejama o tome koje su promene za njega neophodne. Drugim rečima, pokušava da koristi mašinu koja ne radi kako treba da samu sebe popravi. Oni hoće da promene sebe u skladu sa tim kako oni vide problem, a ne kako ga vide drugi. Očigledno treba da srušiš staru kuću pre nego što možeš da izgradiš novu na njenom mestu. A ima poprilično zbrke i nereda dok to radiš. Potpuno je isto s menjanjem sebe. Stara struktura mora da se raspadne pre nego što nova može da se formira. O tome se radi u konfuziji. Zato tek onda kad osoba odustane od kontrolisanja procesa sopstvene promene, sistem van nje može da počne da je menja. I mada to odustajanje od pokušaja da kontroliše proces neizbežno dovodi u konfuziju, u nekom smislu se krećeš ka sledećem nivou kako bi primio više informacija i dobio širu, kompletniju perspektivu.

Pričanje o prelaženju na sledeći nivo zvuči prilično veličanstveno – kao da bi mogao da se popneš na mesto gde osećaš da imaš više kontrole nad svim. Ali, naravno, to uopšte ne izgleda kao da prelaziš na sledeći nivo kad se dešava tebi! Izgleda kao spuštanje… Osećaš se neprilagođeno, ne držiš više stvari pod kontrolom, izgubljen si, ne znaš šta da radiš, osećaš se kao budala… To je istina. Postepeno prelazi u naviku da dozvoljavaš sebi da se spuštaš u tu konfuziju. Na taj način učimo da se pustimo i verujemo da će nove informacije imati na kraju smisao i da ćemo ih integrisati u novu celinu. Moramo biti u stanju da podnosimo da se osećamo izgubljeno, da se osećamo ,,sluđeno“. Ako možemo samo da ostanemo s tim osećanjem neadekvatnosti i još ne pokušavamo da postignemo intelektualno razumevanje, onda će, s vremenom, novo razumevanje izbiti na površinu. Moramo da naučimo da ,,pustimo“.  Cilj je naučiti više o sebi, nakon čega će se prave promene desiti. Budimo sada i ovde i dozvolimo okolnostima i drugim ljudima da nas menjaju. Činjenica da se menjaš, izaziva krizu. Kriza znači mešavinu opasnosti i prilike. Na nama je izbor na koji način ćemo je doživeti.

Kontakt i razmena s dovoljno širokim spektrom drugih ljudi u životu je obično sva pomoć koja je bilo kome potrebna. Slično je i u psihoterapiji gde do promena i kod klijenata i kod psihoterapeuta dolazi iz autentičnog odnosa i kontakta gde i jedno i drugo dozvoljavaju da se u odnosu menjaju. Proces je ono što je zanimljivo. Život treba tako i shvatiti – kao igru u kojoj treba učestvovati razigrano i u kojoj, svakako, treba uživati koliko je god moguće. Ono što je zaista važno nije stići do cilja, nego samo putovanje.

Napomena: tekst sadrži parafrazirane i citirane ideje iz knjige ,,Kako preživeti život“ (Robin Skiner i Džon Kliz) povezane sa geštalt konceptima i mojim načinom razmišljanja.