MAMA I TATA SU DANAS BILI DOBRI
Pre svega jako mi je važno da naglasim da cilj teksta nije da roditelji osete krivicu, kao ni da su oni jedini koji utiču na razvoj i emocije kod dece. Cilj teksta je da možemo da osetimo dečije mesto i da situacije sagledamo iz njihovog ugla, jer promene u bilo kom odnosu počinju u trenutku kada možemo da sagledamo i tuđu perspektivu.
Kroz sledeće scenarije ću predstaviti različite načine reakcija roditelja i dece i kako može biti drugačije kada mi umirimo sebe, radimo na sopstvenim temama i svesni smo šta radimo mi, a šta rade deca. Naravno to kako su roditelji nije jedini faktor koji utiče na situaciju, jer i dete učestvuje u njima, a često i drugi uticaji u značajnoj meri, ali pošto se mnogo priča o tome da li i kada su deca dobra, značajno je da i roditelji rade na tome da budu dobro, pa samim tim i dobri prema deci.
- Jutarnja situacija radnim danom!
Roditelji završavaju sopstvene jutarnje obaveze i uz to viču na decu da se bude, dok ovi ne mogu da se razbube, roditelji besne, psuju. Deca se razbuđuju, roditelji ih ubrzavaju, dok su nervozni da krenu da sve stignu na vreme, a u tome deca usporavaju i oni postaju nervozni i paradoksalno još kasnije kreću u vrtić, školu, na posao.
Dečiji ugao: Zašto viču dok otvore oči? Zašto su stalno nervozni? Mora da sam ja nešto kriv/kriva. Nikad im neću biti dovoljno brz/brza. Zašto me stalno požuruju?
Rastaju se ujutro svi ljuti bez zagrljalja ili uz malo reči i prisutna su loša osećanja i kod dece i roditelja.
DAN KADA SU RODITELJI BILI DOBRI
- Roditelji znaju da deca moraju rano da ustanu. Prvo je važno da deca imaju dovoljno odmora i sna i da u krevet legnu na vreme, pre 21h. Drugo roditelji znaju da moraju da probude decu i ne viču po kući i rade druge stvari, već odu do dece, poljube ih, fizički razbude, prenesu u dnevni ili šta god drugo da je potrebno da bi se deca odmah probudila. Ako su u pitanju deca starijeg školskog uzrasata roditelji mogu naviti alarm i da obaveza dece bude da samostalno ustaju. Ako odlugovlače pri polasku u vrtić školu, u trenutku kada treba da krenu uzimaju sve stvari izlaze i kažu deci čekamo vas ispred vrata. Važna je konkretnost i odlučnost u rečima i postupcima, a tome ne doprinosi vikanje, već dosledno ponavljanje uvek istog.
Na ovaj način roditelji ne popuštaju deci i ne ljute se na njih. Poštuju i sebe i decu. U ovoj situaciji na rastanku roditelji i deca se opraštaju uz lepe reči i zagrlajje.
Dečiji ugao: roditelji me vole, osećam se sigurno. Nije mi drago što ustajem i moram da idem, ali verujem roditeljima da je to dobro za mene. Nedostaju mi i jedva čekam posle da ih vidim.
- Scenario posle vrtića: roditelji umorni sa posla dolaze po dete!
Dete počinje da se žali roditelju kako ga je neki drug udario, a roditelj od umora ne može da sluša, pa brzo i površno prolazi preko toga uz komentare vrati mu, moraš da naučiš da se braniš. Još počinje da viče na njega uvek ti se to dešava. Samo ti ne znaš da se braniš i sl.
Dečiji ugao: dete počinje da oseća stid, kao da je ono nešto pogrešilo, nije nešto dobro uradilo i pored toga što se naljutio i rastužio zbog toga što je doživeo sa drugom, počinje da se oseća loše i zbog reakcije roditelja, kaje se što je bilo šta rekao i zaključuje JA SAM KRIV.
DAN KADA SU RODITELJI BILI DOBRI
Razumljivo je da su roditelji često umorni posle napornog radnog dana. Ako prepoznaju da trenutno nemaju kapaciteta da saslušaju šta se detetu desilo, da se udube i povežu emocionalno sa njim, uz proveravanje šta bi moglo drugačije sledeći put i kako može da mu pomogne, potpuno je u redu reći ,,Trenutno sam baš umoran/a, a stvarno želim da te saslužam i važno mi je što to želiš da mi ispričaš:” Je l možemo malo kasnije o tome? Ako ja zaboravim, podseti me. U tom slučaju je jako važno da se kasnije kada se malo odmorite, razgovor stvarno realizuje.
Dečiji ugao: Ono što imam da kažem je važno, što vremenom dovodi do osećanja ja sam važan.
- Roditeljska svađa!
Roditelji se svađaju pred decom. Ne objašnjavaju deci šta se dešava, posle ne pričaju. Nedugo nakon toga šta god da urade deca, roditelji počinju da viču na njih.
Dečiji ugao: Sigurno se svađaju zbog nas. Mi smo krivi. Ako smo mi krivi što se roditelji svađaju onda su oni OK, a mi sigurno nismo.
DAN KADA SU RODITELJI BILI DOBRI
Roditeljski konflikt je normalna stvar, ako se ne dešava stalno i roditelji komunikacijom uspeju da reše neke stvari. Važno je deci objasniti šta se dešava, na pr. mama i tata se sada oko nečega ne slažu i pokušavamo to da rešimo. Ako prestanu da pričaju, važno je da se pred decom pomire, kako bi deca videla kako se konflikt prevazilazi komunikacijom. Pored toga važno je da im kažu ovo nema veze sa tobom/vama.
Dečiji ugao: tata i mama se svađaju, ali ovo nema veze sa nama. To je njihova stvar, a nas vole.
- Svađa među decom u porodici ili vršnjacima!
Deca se svađaju, viču, roditelji se mešaju svaki put, viču, uvode pravdu ko je u pravu, a ko nije, da ne smeju tako da se ponašaju. Često ih kažnjavaju. Deca se još više bune i konflikt se još više rasplamsava.
Dečiji ugao: Mi nismo dobri. Ja sam kriv/a. Ne znam da rešim svađu i odustajem. Neću ni da pokušavam da vidim kako bi to moglo da se reši. Sledeći put ću ga/nju još više udariti.
DAN KADA SU RODITELJI BILI DOBRI
Ako je mali konflikt roditelji puštaju decu da to sami reše, kako bi razvijali veštine za rešavanje konflikata. Ako je konflikt ugrožavajući za bezbednost, roditelji ih fizički razdvajaju, smiruju i razgovor obavljaju kada su svi smireni. Time im daju primer kako se konflikt rešava na miran način.
Dečiji ugao: Uče da stvari ne moraju da se rešavaju vikom, uče koja ponašanja nisu u redu i shvataju šta mogu da urade drugačije sledeći put. Osećaju se bolje i sigurnije. Imaju poverenja u roditelje. Njihova ljutnja na brata/sestru se smanjuje.
- Izrada domaćeg zadatka!
Dete izbegava učenje i domaće zadatke. Roditelji viču, nagrađuju, kažnjavaju ili uče sa njim. Otpor deteta se pojavača. Gubi interesovanje za učenje i sticanje novih znanja. Gubi poverenje u sebe da uopšte zna kako treba da uči, ne voli školu, učitelje, nastavnike i ceo proces postaje mučan i za dete i za roditelje.
Dečiji ugao: Dete gubi poverenje u sebe. Misli da ne zna i da nije u redu. Da ga roditelji ne vole kada ne dobija dobre ocene, da ne primećuju njega, nego samo im je važno da li uči i kakve ocene dobija.
DAN KADA SU RODITELJI BILI DOBRI
Roditelji primećuju kada je detetu teško, proveravaju sa detetom gde mu treba podrška, a šta može samo. Normalizuju teškoće i da su greške OK. Podržavaju decu da se raduju novim znanjima, a ne ocenama.
Dečiji ugao: Roditelji me vole i kada grešim. Važno je znanje i da učim nove stvari. Ja sam važan.
- Plakanje ili ljutnja zbog prekidanja osećanja zadovoljstva, kao što je korišćenje telefona, gledanje TV-a, igranje igrica!
Deca plaču, besne, bacaju se, kada roditelji kažu da treba da ugase crtane filmove, telefon, prekinu igranje igrica i sl. Roditelji da bi mogli često da završe neke druge stvari i sve stignu, puste deci da gledaju, onda hoće da im ugase, ali deca se bune, roditelji popuste, pa im malo produže. Onda deca svaki put pokušavaju da rade ono što im obezbeđuje produžetak zadovoljstva (nesvesno), roditelji se ljute na sebe, decu, pa viču, dok ne dođe do urlikanja, plakanja, kazni slatkišima i drugim stvarima. Agonija oko korišćenja tehnologije postaje svakodnevna teškoća roditelja.
Dečiji ugao: Šta sma pogrešio? Ne radim ništa loše, a oni se ljute. Ne vole me. Ne volim ih. Ne daju mi da rade to što volim i što mi se sviđa.
DAN KADA SU RODITELJI BILI DOBRI
Roditelji prate šta deca gledaju. Ne obavezno da gledaju sa njima, već pričaju sa njima o tome, isprate dok deca gledaju koji su to sadržaji i sl. Kada roditelji uporno, dosledno, svako veče na isti način gaste TV, mobilni ili igranje igrica, deca to vremnom prihvate. Važno je da dogovor bude jasan kao na pr. jedna epizoda ujutro ili uveče posle parkića. Uvek uz poruku razumemo da je to važno i da vam nije lako da prekinete, ali sada moramo da završimo, zato što nije dobro za tvoje zdravlje da gledaš duže.
Dečiji ugao: Čak i kada su ljuti i tužni oseaćaju unutrašnju sigurnost, zato što imaju utisak da imaju odrasle koji znaju šta rade i brinu o tome šta je dobro za njih.
- Odlazak na spavanje!
Veče je. Svi su umorni. Roditelji nemaju energije, a deca kada su umorna su pojačano razdražljiva, a ako su previše umorna postaju hiperaktivna. Roditelji kažu vreme je za spavanje, deca protestuju. Traže još jednu epizodu. Roditelji popuštaju ili još malo produže. Na kraju kad treba da ugase TV deca opet plaču, iako im je produženo vreme gledanje. Roditelji počinju da viču, nasilno gase TV ili telefon. Deca još glasnije plaču. Gase svetlo deca i dalje ne žele da spavaju: pričaju, idu u toalet, traže da jedu, piju vode i sl. Deca baš tad žele nešto jako važno da ispričaju. Posebno ako roditelji ili jedan roditelj kasno doalze sa posla. Roditelji na kraju urliču i svi odlaze na spavanje sa lošim utiskom.
Dečiji ugao: Oni stalno viču na nas i tužan/a sam i ljut/a. Neću da spavam.
DAN KADA SU RODITELJI BILI DOBRI
Postoji ustaljen večernji ritam, koji se povremeno fleksibilno menja u zavisnosti od obaveza, treninzi, rođendani i sl. Znaju raspored aktivnosti: gledanje TV-a, nakon vremena napolju, večera, lična higijena, priča ili društvene igre i gašenje svetla. Kada se raspored menja nema gledanja, samo lična higijena, priča i u krevet. Kada ugasimo svetlo mi ne pričamo i na taj način postavljamo jasnu granicu kako se ponaša kada ugasimo svetlo i to radimo svako veče. Ako dete nešto važno želi da nam kaže kada ugasimo svetlo kažemo da smo jako umorni, da sada ne možemo da slušamo, ali da nam je važno šta ima da kaže i da o tome razgovaramo sutra.
Ako nekad pričamo kad ugasimo svetlo, a nekad ne, nekad produžimo crtane, a nekad ne, oni će uvek pokušavati da dobiju još malo vremena i da provere da li će granicu moći da probiju. Dečiji ugao: Ne volim da spavam, ali prihvatam ovaj raspored i osećam se sigruno zato što znam šta je sledeće. Grli roditelje i sa osećanjem mira se uspavljuju.
Naravno i pored rada na sebi roditelji će imati dana kao u prvom scenariju, ali to je u redu. Važno je da to nije kontinuirano i bez promena. Ako se svakodnevne situacije uvek završavaju ovako vremenom počinju loše da se odražavaju na celokupan odnos roditelja i dece. Pored toga, ako se situacije završavaju sa osećanjem krivice i kod dece i kod roditelja, neće se osećati lepo niko od njih. Roditelji će misliti da negde greše, a kod dece će se vremenom urušiti slika o sebi i neće imati samopoštovanja i samopouzdanja.
Primeri iz drugog scenarija su samo neke od mogućnosti, Vi eksperimentišite i pokušavajte različite koje su u sakladu sa Vama i Vašim detetom. Važno je uvek da se uvaže emocije, ali ne ponašanja. Posebno je važno kod tantruma i čestog ispoljavanja besa i tuge, da kada počnete da negujete sopstvenu smirenost i jasno i dosledno postavljanje granica to radite duži vremenski period da bi imalo efekta. Desi se nekad da roditelji probaju jednom, dva puta ili tri, deluje im da ne pomaže i odustanu. Kada Vam deluje da ne pomaže, nastavite dok ne počne da deluje umirujuće.
Bojana Brkić Stojanović
psihoterapeut