BOL U TELU, TRAUMA I ISCELJENJE
TELESNI BOL I SAVREMENO DRUŠTVO
Savremeni način života podržava bestelesnu kulturu. Sve je veći fokus na intelektu i kognitivnom, što dovodi do toga da se emocije i telesno ne doživljavaju kao delovi sebe, već kao odvojene celine. U društvu u kom trenutno živimo zbog tempa života većini ljudi nedostaje usporavanje, prisutnost, svesnost o sopstvenom unutrašnjem stanju, kako bi mogli da prepoznaju sopstvene potrebe i usklade ih sa mogućnostima ispunjavanja u spoljašnjem okruženju. Ono što trenutno postoji najbolje možemo opisai kao ,,tračanje” za onim što nam se spolja nudi kao potrebni standardi funkcionisanja, bez obzira ili čak protiv unutrašnjih stanja i potreba. Ljudi često osećaju kognitivnu prisilu da te standarde ispune, čak i kada nemaju želju i potrebu, za istim, kao na pr. putovanjima. Na prvi pogled deluje kao da većina to uspeva i spolja se ne vidi mnogo toga, ali kada pažljivije pogledamo ,,iza površine” sve više je simptoma koji se pojavljuju kao bol u pojedinim delovima tela (migrene, želudac, ruka, noga, stomak…) zbog toga što osobe nisu reagovale na signale tela koji su ukazivali da nešto nije u redu na ranijim stadijumima i da nije prisutan dobar odnos prema sebi na putu dostizanja zacrtanih ciljeva.
Ljudi iz različitih razloga nisu u kontaktu sa sopstvenim telom, pa imamo sve više fizičkog bola zbog nepoštovanja sopstevnih potreba, emocija, granica, kapaciteta, nedostatka usporavanja, predaha, pauze, dosade…,
“Fizičke bolesti su često posledica delimične ili razdvojene disocijacije tokom koje jedan deo tela nije u dosluhu s drugim delovima. Nepovezanost između glave i ostatka tela može izazvati glavobolje. PMS može biti posledica prekida veze između organa u predelu karlice i ostatka tela. Slično tome, gastrointestinalni simptomi (npr. sindrom iritabilnog creva), stalni problemi sa leđima i hronični bol mogu biti posledica delimične disocijacije praćene stegnutošću.” Buđenje tigra, Levin P.
Pored ovog, bolovi u telu mogu biti posledica poteškoća zbog pogoršanog zdravstvenog stanja celokupnog organizma ili nekih organa, kao i traumatskih događaja iz prošlosti.
TRAUMA I BOL U TELU
Traumatska iskustva se najčešće formulišu kao iskustva koja prevazilaze trenutne kapacitete osobe da se izbori sa njima. Trauma je na direktan ili indirektan način povezana sa odnosima sa drugim ljudima i/ili utiče na osećaj sigurnosti osobe koja je proživela to iskustvo.
Ključni faktor kod označavanja događaja kao traumatskog je percepcija osobe da je u pitanju pretnja sa kojom u tom trenutnku nije u stanju da se izbori.
Kada ste ugroženi, vaše telo instinktivno proizvodi mnogo energije kako bi vam pomoglo da se odbranite od pretnje. Ovo je energija sa kojom radimo na isceljenju traume, zato je moramo biti svesni. Neiskorišćena energija koja se pokrene kada ste ugroženi može se zamrznuti u vašem telu i izazvati probleme i simptome čak i godinama kasnije.
Na traumu se može reagovati i doživljajem kao da ste jedan deo tela izgubili, tj. da nemate doživljaj da je taj deo tela deo vas. Hronični bol često predstavlja deo tela koji je bio disociran, tj. odvojen od drugih delova tela tokom traumatičnog događaja/perioda.
Ljudi na traume mogu odreagovati na 3 načina: borbom, zamrzavanjem ili begom. Razvoj posttraumatskih simptoma se ne dešava brzo. Potrebni su meseci da odgovor zamrzavanja postane simptomatski i hroničan. Kada ljudi znaju šta da rade, imaju vremena da razreše zadržane fiziološke reakcije na događaje koji su ih preplavili pre nego što se pretvore u simptome. Međutim, većina ljudi ne zna šta treba da radi ili ne zna ni da postoje mogućnosti da se nešto uradi da bi se te reakcije proradile. Zbog ovoga veliki broj ljudi iz preopterećujućih događaja izlazi noseći sa sobom veliki teret nerazrešene traume.
Ako poruka za stabilizaciju nije poslata, mozak samo nastavlja da oslobađa velike količine adrenalina i kortizola i telo zadržava visok nivo energije.
Na fiziološkom nivou bez rada na simptomima i prorađivanja traume broj simptoma se uvećava i oni postaju intenzivniji. To znači da protokom vremena osobi oduzimaju sve više energije i bol može postati snažnija.
KONTAKT SA SENZACIJAMA, POTREBAMA I EMOCIJAMA KAO DEO ISCELJENJA
Srž traumatske reakcije je fiziološka i isceljivanje počinje na tom nivou.
Ukoliko pokušate direktno da se suočite sa traumom, ona će nastaviti da radi ono što je već uradila – imobilisaće vas u strahu. Telesni osećaji mogu poslužiti kao vodič za razmišljanje o tome gde doživljavate traumu i odvesti vas do instinktivnih resursa koji čuvaju zadržanu energiju.
Kada ste traumatizovani, često niste u mogućnosti da osetite sopstvene fizičke granice, zbog nepovezanosti sa sopstvenim telom. To može uticati na druge oblasti Vašeg života, kao što je postavljanje granica u odnosima, jer je nemoguće postaviti granice ako nemate osećaj sopstvene granice. Ponovno uspostavljanje povezanosti je zapravo ključ svih ovih vežbi, jer trauma je gubitak povezanosti, prvo sa telom i sobom, a zatim i sa drugim ljudima i sa sredinom.
Kako započinjemo proces isceljenja, oslanjamo se na ono što je poznato kao kontakt sa unutrašnjim telesnim senzacijama. Ove senzacije služe kao portal kroz koji pronalazimo simptome ili manifestacije traume. Ako usmerimo pažnju na ove unutrašnje telesne senzacije, umesto da direktovno napadamo traumu, možemo razvezati i osloboditi eneriju koja je bila zarobljena. Ukupnost kontakta sa senzacijama je najznačajnija podrška u procesu isceljenja traume. Da bismo iskoristili instinkte neophodne za isceljivanje traume, moramo biti u stanju da uočimo i upotrebimo indikatore traume koji su nam dostupni putem celokupne svesnosti o telesnim senzacijama.
,,Oni među nama koju su traumatizovani treba da budu svesni toga da učenje o radu sa unutrašnjim senzacijama predstavlja izazov. Deo dinamike traume jeste da nas ona odseca od našeg unutrašnjeg iskustva kao načina da zaštitimo organizam od senzacija i emocija koje bi mogle preplavljujuće. Možda će vam biti potrebno neko vreme da se otvorite za malo unutrašnjeg iskustva. Budite strpljivi i stalno podsećajte sebe da vam nije potrebno da iskusite sve odjednom. Ovaj put heroja odvija se korak po korak.
Ne pokušavajte da tumačite, analizirate ili objašnjavate šta se dešava; samo doživite i pribeležite. Uz to, nepotrebno je rovariti po uspomenama, emocijama, uvidima ili bilo čemu drugom. Ako dođu, to je u redu, ali je važnije posmatrati ih bez tumačenja ili emocionalne vezanosti; posmatrajte ih i otpustite. Informacije će vam doći u obliku reči, slika, uvida i emocija, koje će uvek biti praćene još jednim slojem senzacija. One mogu biti neuhvatljive, ali i prepoznatljive kada naučite da usmeravate vašu pažnju na veoma suptilnom nivou. Zapamtite da budete blagi, da ne žurite i ne pripisujete nikakva tumačenja ili prosuđivanja onome što doživljavate. Samo dozvolite da vas ono što doživite dovede do sledećeg iskustva.
Polagano kretanje i dopuštanje iskustvu da se razvije na svakom koraku omogućava nam da svarimo neasimilovane aspekte traumatskog iskustva brzinom koju možemo da podnesemo. Trauma se može transformisati u pozorištu tela. Fragmentovani elementi koji održavaju traumatske emocije i ponašanje mogu biti upotpunjeni, integrisani i ponovo celi. Zajedno sa celinom dolazi i osećaj razrešenja.” Buđenje tigra, Levin P.
S obzirom da je trauma pre svega gubitak povezanosti sa sobom, pa i sa drugima početne vežbe se odnose na vežbe disanja i praćenje senzacija prilikom udisaja, zadržavanja vazduha i izdisaja. Izdisaj može da bude samo vazduh, a može da se doda i zvuk ,,vuuu” i da pratite senzacije i kada udišete i kada izdišete vazduh uz ispuštanje zvuka. Sledeća moguća vežba je svesno praćenje senzacija tela kada na pr. tapkamo prstima levi dlan, pa nadlanicu, pa desni dlan, stopala, stomak, listove, butine… Pratite sve senzacije i kada tapkate neki deo tela i kada prestanete. Ova vežba može trajati i do sat vremena. Važno da je izvodite sporo, svesno, da pratite senzacije i da ih ne tumačite.
Ova ista vežba može da se izvede i sa usmeravanjem tuša ka različitim delovim tela i praćenje senzacija kada usmerimo tuš ka određenom delu tela i kada prestanemo sa masažom.
Još jedna od početnih vežbi je da sednete, uzmete konac ili neku traku i namestite oko sebe onoliki prostor za koji smatrate da pripada samo vama, a konac ili traku stavite tačno na mesto gde smatrate da počinju Vaše lične granice. Usmerite pažnju na to da vidite koliko sebi dajete prostora i kako se osećate sa granicama koje ste postavili.
Sve druge vežbe je naophodno da radite u društvu bliske osobe ili nekog od stručnih osoba iz oblasti mentalnog zdravlja, zbog osećanja koja se mogu pojaviti, neophodne podrške za obuhvatanje istih, podrške da ih regulišete i vratite se u sada i ovde.
PRIMENA GEŠTALT PSIHOTERAPIJE U RADU SA TELESNIM PROCESIMA
Proces isceljenja u geštalt terapiji se sastoji u ponovnom uspostavljanju što spontanijeg i fleksibilnijeg funkcionisanja u kontaktu sa sobom i drugima. Terapeut kroz različite tehnike i kreiranje sigurnog odnosa povezanosti i okruženja u terapijskom prostoru podržava promenu koja je moguća. Klijenti koji su kroz traumatsko iskustvo doživeli povredu mogu da iscele te rane jedino kroz odnos u kom postoji dovoljno razumevanja, poštovanja i saosećanja, što odnos psihoterapeut klijent, svakako jeste. Geštalt psihoterapeut kroz dijaloški pristup, edukativni deo, rad na svesnosti, nuđenje obuhvatanja iskustava takva kakva jesu, potvrđivanje jedinstvenosti klijentove priče i njegove autentičnosti dovodi do isceljenja i obuhvatanja traumatskog iskustva na drugačiji način. Klijentov kapacitet za spontaniji način uspostavljanja kontakta sa sobom i drugima raste, što doprinosi poboljšanju mentalnog zdravlja.
Kada su ljudi traumatizovani, oni su zaglavljeni u paralizi – odgovoru imobilnosti ili iznenadnim eksplozijama besa. Zbog toga im nedostaje zdrava agresija koja je neophodna kako bi vodili svrsishodan život. Traumatizovani ljudi ili ne osećaju ništa ili osećaju bes, a taj bes je često izražen na neprimerene načine. S razumevanjem šta je zdrava agresija naći ćete zdraviji srednji put između obamrlosti i besa.
Kada se u sadašnjosti povežete sa svojom prirodnom agresijom i sa odgovorom bega, možete stvoriti nove kanale kroz koje potisnuta energija može da se pokrene i dovrši svoju akciju. Kada se blokirana energija vrati, organizam počinje punije da živi, stvara, komunicira, sarađuje, deli…
Umesto režima preživljavanja osoba, možete se vratiti u ravnotežu, u prirodno stanje društvenih bića. Strah, paraliza, i osećaj užasa nestaju, a osoba se vraća u sadašnji trenutak, jer se povezala sa zarobljenom energijom tokom odgovora ,,borbe, bega ili zamrzavanja”.
Kada se trauma isceli, dolazi do promene, a svi imamo urođeni kapacitet da iscelimo sopstvene traume kroz siguran odnos sa drugima, a psihoterapeut je jedan od odnosa koji pružaju osećaj poverenja i sigurnosti.
Trauma sa jedne strane ima moć da smanji vitalnost našeg života i da nas dovede u stanje da se organizujemo oko toga što nam se desilo, da se ponašamo na isti način kao kada se trauma desila ili da izbegavamo sve što ima veze sa traumom. U oba ova slučaja život osobe koja je doživela traumu je pod kontrolom toga šta se desilo. Sa druge strane možete je iskoristiti za samoobnavljanje uprkos tome što se desilo i transformaciju, da bi povratili životnu energiju uprkos traumi koju ste doživeli.
Bojana Brkić Stojanović