SADA I OVDE ŽIVIMO SA MNOGO IZBORA, A SVE MANJE PRISUSTVA I FOKUSA
Kada posmatramo naše svakodnevno funkcionisanje od trenutka kada ustanemo, pa dok ne zaspimo izloženi smo velikom broju informacija i stimulusa. Većina ljudi počinje dan sa telefonima i na taj način ga završava. Ako posmatramo period razvoja od beba u stomaku pa do odraslih i starih, period u kome živimo karakteriše veliki broj stimulusa još dok su bebe u stomaku (puštamo im klasičnu muziku, pričamčo i sl.), kada se rode sve više beba na najranijem uzrastu dobije odmah mogućnost da gleda u male ekrane što je preplavljujući broj stimulusa za taj uzrast, pa do odraslog i starog doba, gde je svaki razvojni stadijum čoveka karakterističan po mnogo većem broju stimulusa i izbora nego što je to bilo pre.
Često imamo utisak da na dnevnom nivou moramo da odlučujemo i biramo od brojnih opcija i mogućnosti, neprestano smo aktivni i svašta postižemo, a opet nas prati utisak da ne stižemo mnogo toga i da može još više, bolje i sl. Tako danas živi većina odraslih, koji i sami teško izdržavaju tempo, a kada ga prenesu i na život dece, postaje neizdrživo za celu porodicu.
Šta smo dobili sa mnoštvom izbora i mogućnosti? Osvestili smo mogućnost da i deca mogu da imaju neke izbore (na pr. šta će da jedu ili obuku od onog što imamo, koje aktivnosti žele da pohađaju), pa ih na taj način više uvažavamo. Postali smo svesni brojnih opcija o školovanju u zemlji i inostranstvu, brojnih mogućnosti za posao kakao u zemlji i inostranstvu, tako i online poslova, mogućnošću da stalno učimo i radimo na ličnom razvoju kroz edukacije, programe, psihoterapiju i sl. Imamo sve više opcija i mogućnosti za putovanja, gledanja predstava, filmova, prisustvovanje različitim koncertima, sportskim manifestacijama i sl. Internet i društvene mreže su nam omogućile da nam različiti sadržaji budu dostupni, kako u vezi onih stvari koje su oblast našeg interesovanja, tako i različitih stranica i podkastova pomoću kojih možemo da stičemo različita profesionalna znanja i veštine. Imamo različite opcije koje nam omogućuju da deca internet koriste kao dopunu za školsko učenje i obezbedimo raznovrsnost… Izbori su nam mnogo doneli, kada bismo mogli da napravimo granicu i koristimo ih onoliko koliko nam je potrebno i u onoj meri u kojoj nas podržavaju.
Šta smo izgubili i šta nam je previše? Previše je vizuelnih stimulusa za decu ranog razvoja (do 6 god.), pa imaju teškoće sa učenjem kada krenu u školu. Za decu do 2 ili 3 godine nikako nije ekran mobilnih telefona. Kasnije može da se uvodi po mlao i ograničeno. Za decu svakako nije da biraju sve (šta će da gledaju, u koji vrtić i školu će da idu, gde će da putuju, žive..), jer to su odluke koje donose odrasli i deca nemaju dovoljan nivo zrelosti da bi donosili ove vrste odluka i ako su uključeni u tu vrstu odlučivanja za njih je previše odgovornosti i loše se odražava u kasnijim životnim fazama. Za decu je trenutno previše aktivnosti van vrtića i škole (treninzi, jezici, rođendani…) koje imaju određeno vreme kada počinju, kada se završavaju i gde vreme organizuju odrasle osobe, a premalo je slobodnog vremena, bez strukture, gde deca mogu da smisle sama šta će da rade, da im bude dosadno i da razvijaju kreativnost. Roditeljima je prviše mesta na koja moraju da vode decu, pored posla. Za svako dete je dovoljna jedna do maksimalno dve aktivnosti pored vrtića i škole, onih ka kojima oni pokažu afinitet, koje ih interesuje i osećaju se zadovoljno kada to rade. Odraslima je previše obaveza na poslu i van posla. Onih koje su im nametnute i koje su sami sebi nametnuli očekujući da mogu da postignu sve što su zamislili. Kada imaju slobodne vreme što pre žure da ga popune nekim aktivnostima (viđanje sa ljudima, još ovo putovanje, ovaj film, serija, koju želim da pogledam, ovaj podcast koji želim da poslušam, da prelistam IG, Tik tok i sl.). Ono čega odrasli imaju premalo i što su izgubili gomilom izbora jeste povlačenje, vreme za sebe, fokus na jednu stvar, prisustvo u onome što radimo, osećanje zadovoljstva onim šta smo i koliko postigli. Izgubili smo slobodno vreme, koje se doživljava kao ,,gubljenje vremena” i ,,prazan hod”, a paradoksalno baš to nedostaje da bi bili u kontaktu sa sobom, povratili energiju, prepoznali šta nam treba i onda u okruženju izabrali šta je to što može da zadovolji tu našu potrebu, a ne da svakodnevno trčimo za standardima koji su nam drugi ljudi ili mediji i društvene mreže nametnuli, a da gubimo sebe, osećamo prazninu i bez obzira na sve što radimo nigde nismo prisutni i nismo fokusirani.
Šta je potrebno za fokus i prisutnost? Potrebno je da zastanete i da vidite na kom ste sada mestu (šta sve radite, šta sve želite i koliko ste svesni šta Vam je potrebno). Ako osećate prazninu, fizički umor, stalno negde žurite, a imate utisak da ništa ne stižete i da uvek možete više, bolje, pa ste pored toga što ste stalno aktivni i ljuti na sebe i kritikujete sebe, vreme je da nekim stvarima i aktivnostima kažete NE i da se fokusirate, da biste ostavili vremena ne za druge aktivnosti nego za odmor kakav Vam je potreban. To je naravno mnogo lakše reći i napisati nego stvarno uraditi, ali za početak je dovoljna svesnost o tome da Vam je previše. Posle toga naredni koraci mogu biti mali, ali veoma značajni kao što su ako ste na nekom događaju (na pr. rođendanu) ili putovanju sklonite telefon, prestanite da fotografišete, već budite tu gde ste, posmatrajte očima, slušajte, komunicirajte sa ljudima. Ako osetite umor, odmorite se, sklonite telefon i nemojte puštati seriju, film ili bilo šta drugo, odmrajte. Ako ste preplavljeni emocijama, prošetajte, trčite, bez slušanja nekog podcasta ili gledanja IG-a ili Tik toka. Dajte sebi to što Vam je potrebno. Da me neko pita pre bi izabrala da pogledam 1 film nedeljno, a da mogu stvarno da ga pratim i da mi ostane utisak i doživljaj nakon odgledanog filma, a ne da svako veče gledam film samo da bi ga gledala, a da ne mogu da budem prisutna, nemam doživljaj nakon odgledanog filma ili serije i da mi na kraju bude svjedno da li sam ga gledala ili ne. Bolje je pratiti 1 podcast koji nam prija i koji možemo da gledamo, slušamo, primenimo, doživimo, nego više njih i različite kanale videe i sl., a da posle toga više ne znamo ni gde smo šta videli, čuli i da ne stižemo da primenjujemo od količine informacija koje čujemo i vidimo. Ovo su primeri prvih koraka, a svako će za sebe izabrati sopstveni. Koji je Vaš prvi korak? Ma koliko Vam mali i beznačajan delovao jako je važan i neophodan da biste došli do narednih.
Psihoterapeut:
Bojana Brkić Stojanović