Bes

Za mnoge ljude rad na besu je najvažniji rad tokom terapije, dok je za neke druge to samo jedna faza. Rad na besu može imati različite oblike. Neki ljudi su verovatno naučili još od najranijeg detinjstva da potiskuju osećanje besa i njima je potrebno da osete i izraze svoj bes. Ima onih koji ne znaju način da kontrolišu svoj bes, stalno su ljuti i povređuju druge. Sa takvim ljudima se radi u pronalaženju načina da kontrolišu svoje emocije i da ih izražavaju na socijalno prihvatljiv način. Između ove dve grupe ljudi nalaze se oni koji okreću bes prema sebi. Oni često kritikuju sami sebe i često su skloni samopovređivanju. Oni uče da energiju besa okrenu prema sredini, umesto prema sebi. Depresivni ljudi mogu izgledati kao da su ravnodušni, a deo njihovih problema može biti i hronično suzdržavanje osećanja besa. Može se desiti i da bes bude povezan sa nekim ključnim događajima u životu neke oseobe, kao na pr. gubitak neke bliske osobe i tada se bes posmatra kao rana faza procesa tugovanja.

Neki mitovi o besu

Postoje brojni socijalni i kulturni mitovi o besu. Ta verovanja su introjektovana (progutana) tokom procesa socijalizacije i deluju kao mehanizmi kontrole. Neka od njih su: bes je loš, žene ne bi trebalo da budu ljute, normalno je da muškarci budu ljuti ili nasilni, bes je destruktivan i štetan, bes je isto što i agresija, besom se ništa ne postiže, kad smo besni ne razmišljamo logično, biti ljut na svoje roditelje je dokaz nepoštovanja, besni ljudi su van kontrole…

Neka od ovih verovanja povezana su sa našim strahovima i fantazijama, šta je to što bi se desilo kada bih bio ljut ili kada bi drugi bili ljuti na mene. Strahovi vezani za zadržavanje besa odnose se na misao o nasilju ili odbacivanju. Postoje i strahovi vezani za bes kao način promovisanja besa. Neki ljudi misle da nešto mogu da ostvare i da budu saslušani samo ako su besni. U radu nekih osoba je važno da dođu do stadijuma na kom mogu da naprave razliku između onoga što su njihove fantazije i realnost. Zamisao i realizacija su različite stvari. Neki ljudi izjednačavaju misao i akciju. Ukoliko je klijent sposoban da sovj problem iznese javno i dopusti da se mašta rasplamsa, bez ograničenja, biće sposopbniji da ostvari kontakt sa stvarnošću. Ne zna svako da osećanje besa ne vodi odmah u besno delovanje. Naglašavanje izbora je suštinsko. Mi ne možemo da biramo svoja osećanja, ali možemo da biramo svoje akcije. Jaka osećanja se često vide kao ona koja ne mogu biti usklađena sa ispravnim razmišljanjem ili mišljenjem uopšte. Moguće je misliti i osećati u isto vreme, iako ima ljudi koji se boje jakih emocija i koji tvrde da je tako nešto nemoguće.

Bes i asertivnost

Asertivni trening razlikuje tri forme ponašanja: pasivno, agresivno i asertivno. Primenjeno na teoriju o besu, podela izgleda ovako:

• Pasivno besno ponašanje koje podrazumeva gunđanje, neprijateljstvo, pakost… Vrlo često je to manipulativno ponašanje čiji je cilj da druga osoba oseti krivicu. Ovaj model podrazumeva da osoba izbegava da se naljuti, čak i kada ima pravo na to.
• Agresivno besno ponašanje se odnosi na one oblike ispoljavanja besa koji su namenjeni povređivanju druge osobe, kao što su na pr. vikanje, fizičko nasilje… Agresivne osobe najčešće ne razmišljaju o drugima, već samo o svom cilju.
• Asertivno izražavanje besa je ponašanje usmereno na komunikaciju i kontakt. Podrazumeva poštovanje osobe koja pokazuje bes, kao i osobe koja prima bes. Asertivna osoba zna da drugi ljudi imaju osećanja i potrebe i trudi se da to poštuje.

Asertivno ponašanje se uči kroz vežbanje davanja jasnih poruka o svojim stavovima, željama i osećanjima. Da bismo ovo postigli, neka od pravila su:

• Govoriti u prvom licu.
• Izbegavati indirektne izjave.
• Biti određen i jasan u odnosu na druge ljude, predmete, događaje.
• Izbegavati davanje saveta.
• Razdvojiti ličnost od ponašanja…

Kratko i jasno je korisno pravilo. Cilj je pokazati svoja osećanja jednostavno i jasno, a ne plutati beskonačno sa njima.

Asertivno pokazivanje besa će: pokazati da poštujemo sebe, druge, da imamo želju za kontaktom sa drugim osobama, postaviti jasne granice prihvatljivog i neprihvatljivog ponašanja, priznati da ponekad grešimo i da je to u redu.